U očekivanju skupštinske debate o regionalnom finansiranju, kao preteči daljeg rastakanja Srbije i unutrašnje podele, na sprskoj političkoj sceni je aktuelani dijalog u trouglu Dinkić- Cvetković – Jovanović.

Dinkić javno tvrdi da je vladajuća Demokratska stranka načinila najveću grešku time što je Mirka Cvetkovića imenovala za premijera. Jovanović optužuje Dinkića da predlogom zakona o regionalnom finasiranju dovodi Srbiju do bankrotstva. Predsednik države, istovremeno, priznaje da ne može da ispuni malte ne ništa u ekonomiji, od onog što je na izborima obećao građanima Srbije.

I zar je onda čudno što Srbijom odzvanja vapaj – ima li nam spasa?

Opravdan je strah da ne samo regionalno finansiranje, već uopšte Dinkićev koncept regionalizacije, može da povede Srbiju definitivnom raspadu. Prošlost uči, da čega god se Dinkić prihvatio – to jednostavno mora da nestane. Da li Srbija ima još toliko snage da preživi još jednu njegovu velemajstorsku ideju uništavanja postojećeg?

Vredno je osvežiti sećanje.

Kao guverner – Dinikić je sa svojim „političkim roditeljem“ dr Labusom „ekonomiju razaranja“ započeo bahatim uništavanjem četiri nacionalne banke. One su zbrisane sa srpskog bankarskog tla prvih dana januara godinu dana posle Petog oktobra, iako se završni račun predaje tek krajem februara. Ko je tada mogao da raspolaže relevantnim podacima o stavrnom finansijskom „zdravlju“ tih banka? Onako usput, ojadio je ne samo dužnike banaka, već i kompletan zdravi deo privrede koja je bila osnivač ovih banaka. I njihove akcije je konvertovao u nepostojeći dug, da bi, uz pomoć dr Labusa, od nacionalne institucije za restituciju bankarskog sistema, „otkupio“ svaku pojedinačno za po 100.000 dinara! Već tada je bilo jasno da će strani dug biti smanjen za nekih 60 odosto, što opet nije dug banaka već nosioca kredita. Otuda i danas, posle sedam godina, sve te banke postoje u „nedoglednom stečaju“ ili „likvidaciji“, od kojih, recimo, Beobanka ima preko 300 miliona evra, kojim raspolaže stečajni upravnik!

Iza toga, Dinkić je velemajstorski, uz pomoć još nekih ministara, izigrao republičku Skupštinu, navodeći je na donošenje Zakona o ekstraprofitu, sa čvrstim obećanjem da će Srbija uskoro imati 8,3 milijardi „zdravog“ kapitala u nemačkim markama. Iako je to neodoljivo podsećalo na uredbe o ratnim profiterima neposredno posle Drugog svetskog rata, javnost je dugo zavaravana sa ogromnom svotom para koje će se prikupiti po Zakonu o ekstraprofitu. Reč je o primarnim emisijama koje je emitovala Narodna banka. Ali, zabluda je brzo postala noćna mora, jer se pokazalo da je, recimo, Poštanska štedionica, koja je bila samo „protočni bojler“ za isplatu penzija i još po nečega, bila druga po veličini „profitera“, a sam vrh „dužnika“ je bila sama država!

I kola su se slomila na Bogoljubu Kariću i uopšte na porodicu Karić. To je začetak progona Karića. Njihova banka je optužena da je profitirala dajući kredite onima koji su imali pravo na to prema strogim i veoma oštro kontrolisanim uslovima od strane same Narodne banke. Ukupno je, umesto 8,3 milijradi maraka, prikupljeno 120 miliona , od čega je na Kariće otpalo oko 80 odsto. I tada, i kasnije, bio je to zakon za jednog čoveka!

Dinkić je potom oformio Nacionalnu štedionicu, koja je osnivački bila delom vlasništvo Srbije, delom državnih preduzeća, ali je završila, neznano kako, kao privatna banka koja je preprodata Grcima. Dato im je pravo i isplate 4,7 milijardi evra stare devizne štednje, koje su nesumljivo bile značajna stavka u kredinom potencijalu te banke. I tu su širom otvorena vrata stranim – bankama ćerkama, sa osnivačkim kapitalom od 5 do najviše 15 miliona maraka, a u zamenu za to uništeno je 36 privatnih srpskih banka.

Ma koliko to neverovatno zvučalo, Dinkiću se ostavrio san da 8,6 milijardi nemačkih maraka „prošetaju“ u kešu Srbijom. Naime, kada je došlo de konverzije nemačke marke u evro, toliko je u razorenoj i siromašnoj Srbiji zaista konvertovano, ali je u zemlji ostalo samo 1,7 milijardi maraka, a sve ostalo je „negde odlepršalo“! Uzalud je danas dokazivati da je transport novca izuzetno skupa stvar, da se bankarske usluge uvek naplaćuju, Dinkić je bez provizije konvertovao novac, sagradio 800 kioska – menjačnica Narodne banke, koje su završiile na otpadu, a neko je platio i transport evra do Srbije, i vraćanje maraka Nemačkoj. I nikom ništa.

Dinkić je podigao javnost na noge i kada je obećao građanima po 1000 evra u obveznicama od privatizacije državnih preduzeća. Dosad su naplatili valjda po petsto ili hiljadu dinara.

Pokravši Bogoljuba Karića u ideji da vlast mora da siđe do građanina i da se Srbija može da razvija ako bude imala 500 opština bez glomazne, neefikasne, nesposobne i partijske administracije, sa jasnim strateškim planovima ekonomskog razvoja, svakako uz pomoć razvijenih, ali, pre svega, istinskih i velikih svetskih investitora, kojim nećemo da plaćamo 7000 do 10.000 evra po zaposlenom radniku, Dinkić se upustio u političku, a ne ekonomsku regionalizaciju Srbije.

Jovanović je u pravu da je to istinska opasnost da će Srbiju dovesti do kraha, do stečaja. Nerazumevajući suštinu Karićeve ideje, Dinkić je zarad svojih političkih i izbornih ciljeva, Srbiji zapretio daljim rasparčavanjem i svođenjem na „Beogradski pašaluk“.

Vreme je da vladajuća elita ne smao prizna da je tek sada shvatila da svetom hara ekonomska kriza koja nas nije zaobišla, već da to materijalizuje vraćanjem mandata narodu ka i da na novim izborima prepusti sudbinu zemlje ljudima koji će poštenije i uspešnije da oporavljenu Srbiju povedu ka Evropskoj uniji.

M. Stamenković