Dok vladajuća stranka pokušava da prebroji glasove kojima bi mogla da se spase sramote da nije u stanju da usvoji novu Deklaraciju o Kosovu, koja bi bila podrška onima koji su mesecima branili pravo da pripadaju Srbiji, čak i oni iz vladajuće koalicije užurbano pokušavaju da se distanciraju od Tadićevog DS?!

Dinkić je ostao dosledan sebi i kada ne ruši Vladu iznutra, i sada kada to čini tako da je ostavio svoje kadrove u Vladi, a on lansira nove programske ciljeve, ne zaboravljajući da naglase da ova Vlada to nije bila u stanju da realizuje.

Pred narod, Dinkić ovog puta izlazi sa idejom: “Predstavićemo životni program koji je okrenut običnom čoveku i ima tri stuba: decentralizaciju, poljoprivredu i ekonomiju. Cilj nam je da zauzmemo jedno od tri prva mesta na izborima“.

Baš lepo.

Dinkić je, kao prvi guverner posle demokratskih promena u Srbiji, kasnije ministar finansija i najzad ministar za ekonomiju i regionalni razvoj, načinio tri kapitalne greške upravo u tom segmentu života.

Jedan je od autora Zakona o ekstraprofitu.  Obmanuo je parlament koji je doneo Zakon, ali i narod koji je povereovao da će im grupa oko Dinkića odista doneti 8,3 milijrade „svežeg kapitala“ oprezujući one koji su „profitirali“ tokom ekonomskih sankcija i blokade, ali i kasnije privatizacije.

I šta se dogodilo?

Na spisku najvećih profitera našla se upravo država. Uzeta je neodrživa osnovica – primarna emisija nacionalne banke. Zatim, na tom spisku je i bila i Poštanska štedionica, koja je „obrnula“ preko 9 milijradi nemačkih maraka iz primarne emisje / naravno, reč je o dinarima preračunatim u nemačke marke po zvaničnom kursu /, a bila je samo isplatna blagajna uglavnom za penzionere. Na spisku su bile i Beobanka, Jugobanka, Investbanka, Beogradska banka, državno- društvene banke koje su bile posrednici između NBJ i korisnika kredita iz primarne emisije. Svaka između 4 i 6 milijardi maraka.

I ko je na kraju platio ekstraprofit?

Faktički jedini čovek – Bogoljub Karić. Njegova Astra banka je takve „protočne kreidte“ iz primarne emisije imala nešto preko 115 miliona maraka i platila je ekstraprofit preko 67 miliona nemačkih maraka.

Pokzalo se da je taj Zakon faktički bio zakon za jednog čoveka. Od ukupno prikupljenih 140 miliona maraka, a obećano je 8,3 milijaredi, Karići su po raznim osnovama platili skoro 90 odsto. Ostatak su platili Delta, Lutra, Stankom i još nekoliko desetina tada postojećih firmi. Bio je to zakon zastrašivanja domaćeg kapitala da uopšte investira u bilo šta, izuzev ako se ne „upregne u jaram“ vlasti. Oni koji su to učinili su veoma brzo vratili dato i mnogostruko „ubrali“ u pljačkaškoj privatizaciji.

Ostala se senka koja je i danas nad Srbijom da domaći kapital beži iz Srbije. Da se čak i porezi na prodato u Srbiji plaća na Kipru?!

Iza toga je usledila Dinkićeva druga greška. Teško je reći da ona nije u „dosluhu“ sa prvom. U kratkom periodu je izbrisano iz registra Narodne banke 36 privatnih domaćih banaka. Četiri nacionalne banke – Beogradska, Beobanka, Jugobanka i Investbanka su od tada/ i još do dana dnašnjeg/ u stečaju, ali su faktički nacionalizovane. Oduzete su im sve akcije privatnih i društvenih vlasnika, a same banke od strane jedne državne institucije „otkupljene“su za po 100.000 dinara svaka. Toliko su vredeli samo kabineti predsednika tih banaka, zar ne?!

Posledica je jasna – Srbija je ostala bez nacionalne razvojne banke. Raščišćljen je teren za strane banke koje su nikle malte na svakom ćošku i to sa samo 1,5 miliona u startu, a kasnije sa po 15 miliona evra depozita! Danas je u tim bankama preko 6 milijardi evra štednje srpskih građana. Cvetao je „neoliberalizam“, kojeg su se odricali i kreatori takvog društveno – ekonomskog uređenja.

I najzad, poto su načinjene neoprostive štete Srbiji u finansijama, Dinkić se bacio na „populizam“ i obećao masi od 4,8 miliona građana po 1.000 evra besplatne deonice od prodaje državnih kompanija.

Valjda su ti građani dosad dobili po 50 evra. I valjda će građani ovog puta, pre nego što zaokruže listić, ma ko nudio ovakve i slične programe, dozvati u pamćenje i vreme koje je Srbiju dovelo do ruba propasti. Naravno, setiće se i ljude koji su vladali Srbijom u tom vremenu.

Dinkić nikad nije bio postrani,

Mirko STAMENKOVIĆ