Na pticu koja leti ne pada prašina. U okviru kampanje za akciju “Očistimo Srbiju“, ministar zaštite životne stredine je, ocenjujući stanje životne sredine, između ostalog, izjavio kako je Srbija “zapuštena“(?!).

Ova ocena je, neprihvatljiva relativizacija, plod nepoznavanja suštine problema i dovođenje javnosti u zabludu. Možda je to samo pokušaj da se aktivnosti ministarstva predstave izvrsnim i dovoljnim, što nas, opet, može (i hoće) mnogo koštati. To, takođe, ukazuje na nedostatak jasne strategije, vrsnih i dugoročnih programskih aktivnosti, sistemskih i kadrovskih rešenja u ovoj oblasti.

Prema problemu, kakvo je pitanje zaštite životne sredine, se ne sme odnositi ovako nonšalantno, vrednovanjem paušalnim izjavama. Zašto? Pa, za “bolest“ u poodmaklom stadijumu (to je konstatacija koja ima ekumensku dimenziju), i zahteva ozbiljan tretman lečenja, nije primerena primena “kozmetičkih preparata“ (da upotrebim, ministru blisku, medicinsku terminologiju).

Možda je ministar, u maniru predsednika vlade, koji je svojevremeno tvrdio da svetska ekonomska kriza neće nauditi Srbiji, time hteo da kaže da ekološke krize (gore pomenute bolesti) kod nas i nema?

Sve i da je tako – nije tako!

Naime, u teorijskim razmatranjima je definisan, i opšte prihvaćen, pojam ekološke krize koja se eksplicira u tri pojavna oblika: zagađenje, ugroženost i devastacija. Uočljivo je, dakle, da pojam “zapušteno“ nije zastupljen.

Nevolja je u tome što ovakva formulacija proizvodi jasnu percepciju pojma: zapušteno, nedvosmisleno, podrazumeva da “nešto“ nije oštećeno, uništeno, već je u takvom stanju da se može, intervencijom (valjda je to ova akcija) popraviti, dovesti u prvobitno stanje.

Srbija je u problemu koji je mnogo više od onoga što se može kvalifikovati pojmom čiji bi sinonim mogao biti i nemar.
Uzgred, nemar je, u slučaju naše zemlje, nesporno, državotvorna karakterna osobina. Dakle, državna, a ne nacionalna! Time bih apostrofirao ko su istinski kreatori i vinovnici takve psihološke dispozicije koja se, ne retko (po pravilu čak!), svaljuje na naciju. Iz ovih razloga se ne sme prihvatiti ni kvalifikacija: “Srbija je bogata“! To, takođe, stvara iluziju i komfor u postupanju: ima se, može se; umesto da upućuje na opreznost, štedljivost i domaćinsko ophođenje prema svim resursima koje naša zemlja poseduje.

Možda bismo izjavu ministra, krajnje dobronamerno, mogli protumačiti i kao nameru da se Srbija, njeni gradovi, ulice, vodni resursi i vazduh, pred licem sveta, predstave kao prašnjavi ili blago zaprljani? U istom maniru bismo, onda, za naše privredne subjekte, institucije i pojedince, mogli reći da postupaju (doduše, ne baš u svemu?!) u skladu sa međunarodno prihvatljivim, proklamovanim i poželjnim ekološkim normama?
Srbija je, na žalost, u mnogo većem problemu od onog koji se može okarakterisati pomenutim pridevom. Zapuštena je Srbija! Istina!, ali u mentalnoj sferi.

Ne pripadam onoj vrsti ljudi koji su skloni da, sve vladine inicijative, u napred osuđuju; to mi ni profesionalna ni lična etika ne dopušta. Takav je pristup, pogotovu u ovoj oblasti društvenih delatnosti (zaštita životne sredine), nedopustiv! Ali, jedno je izvesno: ne treba dokazivati notornu istinu o zagađenosti i devastiranosti naše životne sredine; dovoljno je osvrnuti se oko sebe. Stoga je svaka inicijativa poželjna i ima specifičnu težinu; mora biti snažna poruka javnosti (u edukativnom smislu) a ne marketinški poduhvat. Ministar mora(!), u svakom trenutku i na svakom mestu, postupati u skladu sa ozbiljnošću problema sa kojim je suočen svet, pa i naša zemlja – ekološka kriza!

Nije cinizam ako kažem da je naslov dobronamerno formulisan. Uveren sam da metafora ide u prilog rešavanju problema u ovoj oblasti. Naime, čak i da nije toliko loše (kako to ozbiljne analize i monitoring pokazuju!), svaka akcija, koja za posledicu može imati kvalitetniji vazduh, vodu i zemljište, predstavlja korak bliže poželjnom i prihvatljivom postupanju sa prirodom. Naprotiv, aktivnosti poput ove, izvođene periodično (jednom godišnje!?), malo toga rešavaju – gotovo ništa.

Još nešto. Visina finansijskih sredstava, namenjena (i utrošena) marketingu ove akcije, uveren sam, prevazilazi okvire dovoljnosti da se aktivnosti, planirane akcijom, podrže permanentno, i u kontinuitetu, tokom čitave godine. Takvom podrškom, dakle, tokom čitave godine(!), bi se izbegla ponovna “zagušenja“ (zapuštanje prostora) a u građanstvu stvorila navika (i potreba) za ispravnim odnosom prema prirodi.

Reći ću još, a da se pri tom, siguran sam, ne izložim riziku od preterivanja: da je to najmanji, i tek neophodni, deo aktivnosti koje država, a i društvo, mora da čini. Ovo je, nesporno, druga vizura akcije, koju (uslovno!) podržavam; moj skromni doprinos naporima za zdravu životnu sredinu.

Dr Nikola Ugrčić,
predsednik resornog odbora za ekologiju
Pokret SNAGA SRBIJE-BK