Sudeći prema orkestriranoj medijskoj kampanji koja se, posebno u poslednjih desetak dana vodi u centralnim, najuticajnijim medijima Srbije, Bogoljubu Kariću je presuđeno pre nego što je i započeo proces suđenja. Kako stvari medijski izgledaju, na njemu će se iskaliti sav bes onih koji su projektovali ovaj četvorogodišnji politički progon, što nisu licu pravde priveli glavne učesnike poznatih afera: satelit, burazerske privatizacije, rasprodaju srpskog bankarskog sistema, drumska mafija, šverc cigareta i droge, monopolsko poslovanje, nestanak iznešenih srpskih para na Kipru… Ovo nije, nažalost, prvi put da se u novijoj istoriji Srbije krše elementarna ljudska prava prema mnogim njenim građanima: političkim protivnicima i neistomišljenicima, slobodno-mislećiim intelektualcima, sposobnim i bogatim privrednicima, domaćinima i poljoprivrednicima… Bolje je možda reći da je slučaj Bogoljuba Karića najnoviji, poslednji u nizu slučajeva koji sve više liči na PRESUĐIVANjE pre SUĐENjA, na stvaranje atmosfere da je suđenje samo jedna formalnost koja treba da potvrdi ono što je već evidentno. Jer, „ako štampa piše, i to godinama, onda je to i stvarno tako“.

Nemoguće je tačno izračunati koliko je na ovim našim prostorima u poslednjih 65 godina, bilo sličnih, necivilizovanih, najčešće političkih procesa, ali podaci govore da su takvi procesi bili u kontinuitetu i da se njihov broj kreće od nekoliko desetina pa čak do 2 miliona slučajeva. Podsetimo se posleratnih prekih sudova i streljanja, preko suđenja „domaćim izdajnicima“ i „narodnim neprijateljima“, suđenja seljacima koji nisu davali žito u otkup na zahtev partije, protesta protiv liberalne đačke i studentske omladine (osuđen književnik Borislav Pekić, kompozitor Boki Kostić), zatim proterivanja IB-ovacana Goli otok, procesa protiv disidenata (od Milovana Đilasa do Mihaila Mihailova pa do Vunenih vremena Gojka Đoga). Svim ovim procesima prethodile su orkestrirane medijske kampanje sa ciljem: presuditi pre suđenja. A da i ne govorimo o slučajevima Živane – Žanke Stokić, o Đorđu Vajfertu ili, po mnogima najmudrijem Srbinu prošlog veka, Slobodanu Jovanoviću.

Srbija je pretposlednja evropska država koja je 2002. Godine postala član Saveta Evrope, čime se obavezala na poštovanje Univerzalne deklaracije Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima, usvojene još davne 1948. Godine, kao i na primeni Evroppske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja je na snazi od 3. septembra 1953. godine. Obe ove konvencije nalažu državama potpisnicama garantovanje građanima nezavisnog, pravednog sudskog postupka, od njegovog započinjanja do donošenja pravosnažne presude. Drugim rečima, niko se u slobodnoj, demokratskoj i pravnoj državi ne sme smatrati krivim dok se ne sprovede legalan, sudski postupak i donese adekvatna pravosnažna presuda.

Zlatno pravilo, koje se uglavnom poštuje u državama sa vladavinom prava, mora biti ispoštovano i u našoj Srbiji. Ne samo u slučaju Bogoljuba Karića, već i u svim slučajevima bez izuzetka. Posle svega što je orkestrirana medijska kampanja učinila protiv Bogoljuba i porodice Karić , najmanje što pravna država može za njih a i za javnost Srbije da učini jeste, da im se dozvoli odbrana sa slobode, pred redovnim sudom.

Bez toga, podsećanja na prošla vremena imaju sve veću osnovu.

Dragan M. Milošević, predsednik
Izvršnog odbora Glavnog odbora
Pokreta SNAGA SRBIJE-BK