U Srbiji odavno nije nikakav problem osnovati nevladinu organizaicju. Imamo ih toliko da nam Evropska unija nikada neće postaviti uslov za dobijanje statusa kandidata, zbog „okrutnih zakona“ po kojima se osnivaju takve organizacije. Lako ih je osnovati. Ali, nije lako dobiti svoje parčence u javnosti. Osim, ako se stotine postojećih nevladinih organizacija ne opredele da svoje političke i društvene stavove ne izražavaju na trgovima ili po pijacama!. Očigledno je da su oni koji se stalno pojavljuju u medijima kao „savest“ građana, po ukusu prozapadnih krugova, jer samo nekoliko ljudi i nekoliko NVO imaju nesmetan prolaz do javnosti. A i dalje važi pravilo – ono što mediji nisu objavili nije se ni dogodilo! I tako, već punu deceniju u državi, u medijima, ali i na svakom drugom mestu, postoje ljudi koji nas „samozvano“ stavaljaju pod lupu da li smo „sazreli“ da uđemo u EU ili da li donosimo zakone koji su „u interesu države“, jer teško je reći da su oni toliko reprezentativni da bi imali i legitimitet da govore u ime naroda. To pravo je odavno uskraćeno i mnogim političkim organizacijama, koje su prošle i vrlo gusto sito preregistracije!

I problem nije samo u tome. Problem je u činjenici da se na svim televizijama i svim novinama, maltene isti ljudi pojavljuju da u ime „savesti građana“ tumače sve mere Vlade ili politčkih stranaka. Kada je reč o analitičarima – teško je naći šesto ime, jer ima ih pet koji su uvek u svim emisijama. Pa čak i kada je reč o bilo kojoj oblasti života.

Ako je reč o najuticajnijim nevladinim organizacijama, opet je reč o dve ili tri, koje tumače „naše nacionalne interese“, pa čak i pokreću akcije i kada su u pitanju i tako krucijalne teme kao što je večita dilema posle demokratskih promena – zašto je Srbija jedina izgubila pravo da se konstituiše u svojim „avnojevskim granicama“, kao što je to slučaj sa svim bivšim jugoslovenskim republikama.

Neće biti da je u pitanju samo agresija NATO iz 1999. godine. Jer, genocida je bilo i u Hrvatskoj, i u delovima Bosne i Hercegovine. A u Makedoniji? Prema poslednjim objavljenim podacima, nemoguće je da se prirodnim priraštajem naselilo toliko Albanaca da će, ako se nastavi taj trend, Makedonci za nekoliko decenija postati manjina u svojoj rođenoj državi.

I, najzad, pitanje – koja su to demokratska merila po kojima se biraju nevladine organizacije koje imaju pravo da učestvuju i u stvaranju zakonskih i podzakonskih akata. Ili da zatvaraju oči pred političkim genocidom nad određenim političkim liderima, kao što je slučaj sa Bogoljubom Karićem, jer on je proteran i stvaljen na razne poternice pre nego što je ikada dokazana njegova krivica. Osim ako ga ne krive što je Mobtel, koji je on stvorio, ne samo prodat, za razliku od državnog Telekoma, već i dostigao cenu jednaku sumi para koje smo dobili za 2000 drugih privatizovanih preduzeća!

Pitanja su dva: jedno je kriterijum po kome se biraju samo određene nevladine organizacije koje uživaju privilegije i reperezentativnost. A druga je – gde je tu transparentnost da se makar na sajtu nađu imena svih koji pripadaju svakoj nevladinoj organizaciji, njihova stručna osposobvljenost da budu „univerzalni tumači“ ili „jedini branioci demokratskih principa“ u Srbiji. To me podseća na jedan kratak period kada je Petar Stambolić uveo „normu“ da svako ko konkuriše za visoku profesionalnu funkciju, mora da dokazuju „moralnu podobnost“.

Socijalizam je tu „dečiju bolest“ već ostarelih ratnih veterana brzo prevazišao, pa su se i za javna preduzeća birali istinski stručnjaci, međutim u demokratskom društvu opet se, bar prema šansi da se pojave u medijima, delimo na podobne i nepodobne. Dokle?

M . Stamenković