Ideja predsednika Tadića da si izgradi „tajkunski most“, kao vid ekonomske, poreske , a kod nekih i kriminalne „abolicije“, naišla je na različita tumačenja u javnosti.

Jedno je sigurno – šef države, koji je proteklo vreme, od izbora do danas, obilno trošio u pretenjama da će se vlast obračunati sa organizovanim kriminalom u svim oblastima – očigledno je pokazao „crveni karton“ sopstvenim kadrovima u sudstvu, istražnim i poreskim organima. Definitovno je priznato da se bogatstvo, sada izkazano kod svih onih koji su do juče sedeli u foteljama društvenih preduzeća, u institutima ili u bilo kom organu vlasti, podjednako podleže društvenom sudu, kao i ono koje je proizišlo iz šverca nafte, cigareta, trgovine oružjem ili akciznom robom tokom sankcija. I, naravno, ono koje je ostvareno „kalašnjikovima“ na gradskim ulicama i ratištima ili – trgovinom drogom!

Bitna je razlika samo u jednom – kod ovih prvih nije mali broj onih koji su poštovali zakone. I sada je odgovornost na onima koji su donosili takve zakone. U prošlosti. Ali i u periodu „demokratskih promena“ i realizacije „pljačkaške privatizacije“. Apelovati na patriotizam je negiranje suštine kapitalizma. I zakona tržišta. Profit ide tamo gde su mu najbolje mogućnosti ili postoji nada da će se najbrže ostvariti. Mudrost kreatora su8dbine jedne zemlje je pre svega u tome.

U svemu tome se i dalje zaobilazi ideja Bogoljuba Karića koji je još 2001. godine premijeru dr Zoranu Đinđiću predložio da se svi bogati ljudi, , okupe i sačine zajednički program očuvanja, podizanja i razvoja domaće ekonomije.Nravno.oni koji nisu uprljani kriminalom u smislu oružanih otimačina ili drugim kriminalnim radnjama U tome nema onog čega se pravnici najviše plaše – derogiranja pravnog sistema. Jer, kada se nekima oproste sva krivična dela, a i utaja poreza je kažnjiva, onda se udaljavamo od pravne sigurnosti. Naš cilj moera da bude da i domaći i strani investitori budu sigurni da njihov kapital neće zbog političkog marketinga ili izbornih prevara doći pod udar novih nacionalizacija.

Karićeva ideja je i danas aktuelna. Ona, iako nigde nije eksplicitno rečeno, podrazumeva da se poštuje ono što je bilo po zakonu, ali se nije pokazalo efikasnim ili dovoljnim. Dakle, zainteresovati i potstaći da i oni koji su „zakonski čisti“ pod jednakim uslovima sa strancima ulaže sadašnje svoje bogatstvo u sopstvenu zemlju. Prosto rečeno – nikome ne rpužiti šansu da „opere svoj prljavi novac“.

Znatno kasnije, sličnu ideju je realizovao ruski premijer Vladimir Putin. U kojoj meri su bili precizni u račinici da su iz loših zakona neki odista baš toliko profitirali, ostaje i dalje diskutabilno, ali je Putin svim tim „nepristojno bogatim“ odredio koliko ko mora da investira u koju guberniju, garantovao im da će obostrano biti poštovani zakoni i da novi profit neće biti u opasnosti i tako vratio Rusiju među vodeće sile u svetu.

Dakle, „nepristojno“ je da se tajkuni oslobode svih odgovornosti , pa makar gradili i most preko Ade, koji će koštati oko 190 miliona evra. Zar je toliko vredela opljačkana srpska privreda ? Da li su tek toliko „zaradili“ oni koji su krili porez i bavcili se organizovanim kriminalom ? U oblasti šverca, privatizacije, finansija, pranja para ili zloupotrebe političke moći?! Čak i metro, koji će koštati nekoliko milijardi samo u Beogradu, nije dovoljan da pokrije ono što je opljačkano.

I tu dolazimo do suštine. Dinkić, Radović i eksperti iz G 17 plus su svojevremeno izračunali da je samo na emisijama primarnog novca tokom sankcija – oko 37 milijardi nemačkih maraka – ostavren ekstraprofit od 8,2 milijarde. Naplaćeno je samo 140 miliona maraka i to 80 odsto od Karića. Svi ostali su „pali u zaborav“!

Kolaicija, a pogotovo najjača stranka u njoj, danas je na velikom iskušenju. Obračun sa kriminalom mora da bude strogo odvojen od ideje da su oni, koji su poštovali slabe ili protekcionističke zakone, pogotov u oporezivanju, na neki način ipak dužni da se okrenu svojoj zemlji. Pre svega, da vlast, a ne biznismeni, primeni zakon po kome „ofšor“ kompanije imaju olakšicu u iznošenju profita, ali ne i u oporezivanju. Zatim, da oni koji su, recimo, zaobišli zakon kod kupovine luke Beograd ili bilo koje druge, ne mogu da se iskupljuju bilo kakvim prilogom, već da krivično odgovaraju. I to svi u tom lancu. I najzad, da postoji čvrst i odgovoran program razvoja u kojem će učestvovati svi uspešni i bogati ljudi.

Progon Bogoljuba Karića više nije stvar krivice, već problem progona uspešnih i sposobnih u biznisu i politici. I sve više je problem podele bogatih na „miljenike“ vlasti i zavisnost vlasti od tih ljudi. Niko ne traži aboliciju. Niko ne pledira da se sada utiče na sud u obrnutom smeru, ali je pravo i svakog građanina i svake stranke da se bori da svi budu isti pred zakonom i da se sumnja ili verbalna tvrdnja ne pretvara u oduzimanje osnovnih, ljudskih, građanskih i političkih prava.

I tada će šef dražve moći na jednom takvom samitu sa svim uspešnim Srbima, ma gde se oni nalazili i živeli , da razgovara ne o mostu, ne o metrou, već o Srbiji koja će na svojim potencijalima da gradi temenje svoje suverenosti i nacionalnog ponosa.

M. Stamenković