Iz mog ugla

Nemačka kancelarka Angela Merkel, koja je boravila u Beogradu noć i pola dana , sudeći po mnogo čemu, nije sadašnji politički vrh Srbije ostavila u nadi da na predstojećim domaćim izborima mogu da špekulišu sa sudbinom Kosova! Ako se njene reči suštinski , sa nemačkog prevedu na naš jezik – ne ostaje nagađanje o čemu će se voditi dijalog sa Prištinom.

Hoće li se Srbija pomiriti sa time?

Nemačka kancelarka je više nego jasna da Euleks mora da deluje na celoj teritoriji Kosova, da ne mogu da postoje paralelne institucije u severnom delu  i da „nije pošteno“ da se Srbiji tek kada ispuni sve druge uslove kaže da je glavni uslov za ulazak u EU priznanje Kosova!

Od Petog oktobra do danas uvek sam tvrdio: nova vlast posle Miloševića nije imala značajniju nacionalnu misiju i prioritetniji zadatak osim da sedne u avion i obiđe glavne centre Evropske unije kao što se Berlin, Pariz, London i Brisel i postavi pitanje integriteta i celovitosti teritorije Srbije, po istom aršinu i principu kako je to rešavano i međunarondo priznato kada je reč o ostalim republikama nekadašnje Jugoslavije. Nije to učinila nijedna vlada „tranzicionih boja i ideologija“, čime su sve definitivno izgubile kredibilitet da u ime nacionalnih, suverenih i teritorijalnih istina i interesa Srbije razgovaraju sa Evropom. Osim da prihvate da ne mogu da „unose u Evropsku uniju nerešene probleme i sukobe“, već da se priklone onom što su odlučile velike sile – u samoj EU/ jer sve zemlje nisu priznale nezavisnost Kosova/ i SAD!

Ostaje, dakle, posle ovako otvorenog upozorenja najmoćnije sile u EU, da Srbija nađe puta i načina da se o problemu Kosova razgovara i na drugom mestu. To mogu samo neki novi ljudi koji bi od Srbije prvo načinili ekonomski respektabilnu državu. Da se Skupština na zatvorenoj sednici, bez ikakvog okolišavanja i prikrivanja, obavesti o stvarnom stanju stvari. Ali, i da javnost počne da razmišlja na pravi politički način. Ova vlast, ma šta činila, više nema mogućnosti da zavarava narod frazama o „dijalogu sa Prištinom“ i praznom pričom, a ne istinskom namerom, tvrdi „da niko ne može da nas ucenjuje“ i da se „Kosova ni po koju cenu nećemo odreći“?!

Merkelova je jasna – nema paralelnih institucija. To niko nije govorio kada su Albanci u ondašnjoj Jugoslaviji godinama imali paralelne institucije. Nema ograničenja u delovanju Euleksa na celoj teritoriji Kosova. Dakle, poruka najjače sile je, ako nema paralelnih instiucija, ostaje samo da se Albanci ili Srbi odreknu svojih nada i ambicija da će u delovima ili enklavama, biti išta kao dosad.

Izbori u Srbiji su ipak na pragu. Kosovo je nezaobilazna tema. Bez Kosova, ma koliko je tačno da je naša sudbina vezana za EU, na gubitku je ona politčka opcija koja je bila na vlast u vreme kada se deceniju i više rešavao i nije rešen problem Kosova i primena Rezolucije 1244. O tome moraju da razmišljaju i oni koji danas parafraziraju izborne ciljeve Bogoljuba Karića kada je reč o regionalizaciji, približavanju lokalne vlasti – politički i ekonomski narodu. I koji za sve ove godine nisu promenili čak ni lance i katance koje je Bogoljub zatekao 2004. godine na predsedničkim izborima. Na gubitku su oni koji su se nadali da neće čuti baš iz usta A. Merkel da je sledeći uslov za ulazak u EU upravo Kosovo.

Mirko Stamenković