Izbori su na vidiku i postavlja se principijelno pitanje – koliko su oni koji su bojkotovali popis sami sebi uskratili sva prava koja koriste kao građani Srbije? U konkretnom slučaju – ko će imati pravo glasa u Preševskoj dolini.

Zašto?

Jednostavno zato što u svakoj državi u svetu birački spiskovi se ne prave na osnovu izjave da neko postoji, ili još preciznije – da je državljanin te zemlje, već na osnovu popisa, jer je to dokaz da fizički postoji. To je jedino merodavno.

Popisan sam, dakle – postojim! Bez toga ne samo manjine, već i vlast može bogato da zloupotrebljava i krade na izborima.

U Preševskoj dolini očigledno moraju da se revidiraju svi podaci o broju stanovnika, a time i spiskovi birača. Time i sve druge obaveze države prema određenom kraju, ako je osnovica broj stanovnika. Koja još država u svetu prihvata da u bilo kom smislu dotira, finansira ili dopušta da o njenoj sudbini odlučuju i oni koju su „građani te države na časnu reč“? Zamislite da neko uoči izbora ili referenduma jednostavno masovno organizuje „prebeg“ potrebnog broja glasača?!

I zato je principijelno pitanje – koliko ljudi će biti u biračkim spiskovima, pa samim tim i ko će u maju glasati. Svuda, a ne samo u Preševskoj dolini. Jer, principijelno je pitanje i u nekim drugim sredinama, naravno, kada je reč samo o izboru lokalne vlasti, da li su ostali „manjina“ i zašto ne uživaju ista prava kao i stvarne manjine u izboru pokrajinskih skupština u Vojvodini ili Kosovu i Metohiji, odnosno – republičke skupštine u Srbiji!

Oni koji se nisu popisali sami su izabrali da – ne postoje!

I, da ne bude zabune, nikada nisam ni u čemu osporavao pravo bilo kojoj manjini da koristi svoja prava u punom značenju te reči. Međutim, ondašnja Jugoslavija, a sada i Srbija, bogato plaćaju nemar ili odbojnost prema popisu kao polazištu za postojanje birača ili korišćenju prava koja proizilaze iz činjenice da neko odista živi i radi u određenoj sredini.