Tek što je počela da se stišava bura posle „organizovanog i tempiranog“ istraživanja reakcije javnosti na vest o „ruskom političkom azilu“ Bogoljuba Karića, a centri moći, kojima nikako ne odgovara da vide Karića u Srbiji kao „neoborivog svedoka“, obrušili su se na njegovu imovinu. Kako je krenulo i na sve one koji su se makar pozdravili sa nekim iz ove porodice.
Ide se do besmila. Do „sakupljanja abera i priča“ po srpskim kafanama u Moskvi. Po objavljivanja slika kuća u „kojima živi Bogoljub Karić“. Jedan ili dva dnevnika, ne oni koji su tradicionalno prestižni u ovoj zemlji, prosto se utrkuju u pritisku „na vlast“ da Karićima oduzme sve. Teško Srbiji sa takvim moćnicima koji preko novina saopštavaju šta bi trebalo da piše u optužnici, jer, vlast sama priznaje, da će optužnica biti pripremljena tek tokom septembra?!
Nedostajala je još samo vesta da Bogoljub Karić sa kosmonautima na ruskom „sputnjiku“, negde iz orbite, nadgleda Srbiju i proverava da li i dalja važi ona njegova izjava: „Srbiji su potrebni sposobni političari. Njihovo vreme prolazi. Naše vreme tek dolazi“!

Obezbedio mesto u istoriji

Razumljiv je bes dela političke elite. Bogoljub Karić, svidelo se to nekome ili ne, obezbedio je sebi mesta u istoriji Srbije 21. veka koje niko neće moći da potre. On je:
* Čovek koji se sa salatom u rukama pojavio niotkuda u politiku i sa pozornice, na tajnim izborima, uklanjao mnoge „petooktobarske prvoborce“, koji nisu stigli ni da osete slast pobede
*osvojio je treće mesto na izborima 2004.godine , bez stranke i iskustva. Sa podrškom birača a ne domaćih i stranih cenatara moći,
* uneo je revolucionarenu tehnologije uvođenjem prve mobilne telefonije u jugoistočnoj Evropi, ček i bez obzira da li je Srbija tada bila pod sankcijama ili ne. I to je komentatorka NIN-a okarakterisala rangom revolucionarnih dela koja je ostavio iza sebe Josip Broz,
* valjda je jedini Srbin u dosadašnjoj istoriji koga je u vreme Gorbačova sačekala „eskorta Kremlja“ i direktno iz centralnog moskovskog TV studija dovela kod predsednika Vlade SSSR, ne da bi ga ukorila zbog izjave da je „sramota za zemlju koja leti u vasionu, a građani joj satima stoje u red za hleb“, već da bi „proverili istinitost bajke da je to moguće rešiti stotinama hiljada malih privatnih pekara“.

Bogat, a neuporediv

To je Bogoljub Karić. Neponovljiv i neuporediv. Sa hiljadu mana i jednom, samo njemu, svojstvenom dobrom osobinom – ima njuh „najrasnijeg lovačkog psa“ u otkrivanju biznisa i razvojnog puta u vreme i najveće ekonomske apatije!
Otuda je neuporediv sa bilo kojim drugim srpskim bogatim čovekom. Ma koliko se činilo nekim ljudima medija da ima sličnosti. Njegovu vrednost Forbs i danas, posle svega, procenjuje na 800 miliona dolara.
Sa Kostićem – koji je, poput Karića, takođe počeo sa malom firmom „ čistača dimnjaka“ i danas ima drugu najdužu jahtu na Jadranu, vrednu 25 miliona evra. Iako iza njega stoji kupovina tri fabrike šećera za ciglo devet evra, Kostić danas raspolaže velikom komapnijom koja se širi i po svetu. Ali, Kostić je ostvario profit u Srbiji i sada ga plasira na „sigurnija mesta“.
Ili sa Cepterom, koji je jedini, kao i Karić, svoje bogatstvo ostvarivao u svetu i počeo kao „niži činovnik“ u AMC. Ali, danas se Cepter na nekoliko mesta u svetu sudi sa Međunarodnom kriznom grupom, koja ga je optuživala za „trgovinu nedozvoljenim stvarima u vreme građanskog i verskog rata u BiH“.
Niti sa Miškovićem, verovatno najuticajnimim čovekom na trenutnu vlast, izraslim iz „direktorske stolice“ male socijalističke fabrike iz Kruševca. I on je danas sa značajnim posedima iz privatizacije za koju i sama vlast tvrdi da je bila „pljačkaška“. Ali, ni Mišković se ne može upoređivati sa Karićem koji nije učestvovao u privatizaciji. Već je bio bogat kada se Srbija našla na „politčko- ekonomskom buvljaku tranzicije“.
Karića uporno sumnjiče za nekih 40 miliona nemačkih maraka iz Mobtela, što je smešna cifra, čak i da je tačna. Jer, Mobtel je stvoren samo sa 6,230 miliona dolara državnih para, a prodat za 1.513 milijardi evra, koje su nestale netragom / ili tačnije – uložene u dobijanje poslednjih izbora u tri cuklusa po prodaji Mobtela/.
To je Bogoljub. Čovek pratrijahalnog vaspitanja, koji se uzda u „svevišnjeg“ i kada mu je, kao čoveku, jasno da je teško verovati onima koji sebe sramote kada služe medijima kao izvor informacije o „krivicama Bogoljuba“ i „njegovim vizama“, iako istovremeno govore da o tome „ne moraju da budu i zvanično obavešteni“!
Vreme će pokazati šta je bio stvarni cilj ponovne „aktuelizacije Karića“. Zasad je najsigurnije ostati na terenu podsećanja na ono što se zbivalu poslednjih dana i u tom kontekstu razmišljati o pravim razlozima.

Čudna podudarnost sa ljutnjom na „bezobrazno bogate“

Hajka na Karića se vremenski podudara sa vremenom kada je Predsednik države otvorio „aferu sa neplaćanjem poreza na prodate kompanije na of šor ostrvima“. Teško je poverovati da je Karić mogao da bude i slučajni primer. Zar Dinkić, Đelić i Alek Radović nisu još davnih dana, po krahu Zakona o ekstraprofitu, jedino za Kariće jasno i glasno rekli – „Oni su čisti, platili su do centa sve“!
Zapravo, Predsednik je očigledno ciljao na one koji su omogućili da se zaobiđu postojeći zakoni, jer su se neki u svojoj moći do te mere zaboravljali, da su ispijali šampanjac, slaveći kada su prodavane domaće banke, recimo Italijanima, iako su znali da Srbiji od toga neće ostati ni porez na promet. Tehnika i prodaje i plaćanja obavljala se preko „of šor“ komapnija.
Zatim, je, opet, šef države morao da interveniše i podseti državnu administraciju na iznošenje kapitala. Učestale su priče da se prodaju čitavi sistemi, umesto da se traga za pravim strateškim parterima. I, naravno, i te operacije su usmerene put „of šor“ ostrva.
Iznenada se „otvorilo nebo i nad nekad neraskidivim partnerima u biznisu – Miškovićem i njegove nezamenljive potpredsednice Forcan“. Do javnosti su stigli samo delići onog što se stvarno „valjalo iza brega“. Neće biti da se to dvoje, posle toliko godina uspešne saradnje sada spore oko procenta ili dva, pa čak i oko strateškog opredeljenja prodati „Maxi“ ili ne belgijskom lancu „Delez“!
Engleska štampa je otkrila ili nam sramno podmeće da smo u „slučaju Ganić“, koji je trijumfalno dočekan u Srajevo, trgovali zbog „Rezolucije o Srebrnici“, a mi se branimo da ćemo se žaliti na odluku engleskog suda, sada, kada Ganića više nema u Londonu!
I najzad, Srbija je suočena, po tvrdnji samog šefa države, sa najtežim trenutkom istine da je Međunarodni sud pravde izdao saopštenje koje nijednu stranu nije ostavila bez emocija .

Mirko STAMENKOVIĆ