Pravo na život bez diskriminacije, kao i pravo na život bez nasilja ubrajaju se u osnovna ljudska prava. Međutim, diskriminacija na temelju polne pripadnosti, porekla i izražavanja, pogađa nas svakodnevno na radnom mestu, u školi, u porodici, kod prijatelja, u prodavnici, na ulici. Zbog toga deo građana često živi u strahu i izolaciji. Strah od neprihvatanja okoline, strah od gubitka posla, kao i strah od fizičkog nasilja, često su opravdani i prate nas u svakodnevnom životu. Najdrastičniji oblik kršenja osnovnih ljudskih prava manifestuje se fizičkim nasiljem koje se manje više svakodnevno dešava, kako na ulici i na javnom mestu, tako i kod kuće. Većina osoba koje dožive diskriminaciju i nasilje ne podnose prijave protiv počinitelja iz straha od otkrivanja njihovog identiteta, mogućnosti revanšizma i nepoverenja u zakonsku zaštitu njihovih ljudskih prava kroz državne institucije.

Upravo zbog toga Pokret SNAGA SRBIJE – BK je i formirao posebne Savete žena pri svim svojim organizacijama. U Novom Sadu je ovih dana održana Pokrajinska skupština organizacije žena Vojvodine i izabran Savet. Smatramo da će većom aktivnošću žena u Pokretu doći i do konkretnijih akcija za ukidanje onih oblika diskriminacije koji mogu da se rešavaju bez efikasnijih zakonskih propisa i menjanja društvene svesti.

U oblasti zapošljavanja, što mnogi nastoje da sakriju, žene su posebno diskriminisane i zbog trudnoće. Samim tim što rađaju, njima se otežava zapošljavanje i zbog toga ne mogu da ostvaruju pravo na platu, jer ih prilikom zapošljavanja pitaju da li imaju nameru da se udaju, da li imaju decu i slične stvari. Pored toga, većina istraživanja o primanjima žena u Srbiji, pokazuje da one u proseku zarađuju od 8 do 10% manje nego muškarci. Od žene u savremenom srpskom društvu se mnogo očekuje; da bude zaposlena, da bude dobra domaćica, supruga, majka i slično. Mnoge od njih svoje roditeljske obaveze ne dele ravnopravno sa muškarcima, kako zbog predrasuda, tako i zbog njihovog podređenog položaja u braku.

Postojeći mehanizmi pravne zaštite od najgore vrste ugrožavanja žena, a to je nasilje, u praksi nisu dovoljno efikasni i delotvorni; ne postoje protokoli o delovanju policije, niti je ostvarena saradnja i povezivanje među institucijama nadležnim za sprovodjenje postupaka. Tokom sudskih procesa za zaštitu od nasilja, žene su izložene takozvanoj sekundarnoj diskriminaciji, jer im nije obezbeđena odgovarajuća psihološko-socijalna pomoć, zaštita i podrška. Neke kategorije žena, posebno romska populacija, izložene su diskriminaciji i u ostvarivanju prava na zaštitu od nasilja, posebno u pogledu smeštaja u sigurne kuće ili prihvatilišta. To u sušini znači da su razni oblici diskriminacije duboko ukorenjeni u društvu i da neće biti lako promeniti ne samo načine postupanja, nego i razmišljanja. To potvrđuju i istraživanja koja pokazuju da su žene u nepovoljnijem položaju od muškaraca u većini oblasti društvenog života, a posebno pripadnice nacionalnih manjina i manjinskih grupa, žene sa invaliditetom, siromašne žene, žene sa sela, žene drugačije seksualne orijentacije i druge.

Žene u Srbiji nisu dovoljno upoznate sa svojim pravima, a ključni korak u tome je njihova edukacija i jačanje državnih institucija za zaštitu. Nedovoljno su obaveštene o pravima zaposlenih, a nezaposlene ili žene domaćice skoro i da ne znaju ništa o tome. Više od polovine ispitanih žena nije znalo da prilikom zapošljavanja poslodavac nema pravo da od kandidata traži informacije o bračnom stanju i porodičnom statusu. Ustav Srbije nedvosmisleno priznaje jednakost polova tako što propisuje da država garantuje ravnopravnost žena i muškaraca i razvija politiku jednakih mogućnosti. Ipak, u našoj zemlji bio bi pravni presedan da žena koja loše prođe na oglasu za posao tuži budućeg poslodavca ukoliko ju je na razgovoru za radno mesto pitao nešto „nezgodno”, recimo, da li planira udaju i decu narednih nekoliko godina. Veoma mali procenat žena smatra da se sindikati ozbiljno bave pravima i položajem radnika, a samo 11% da se sindikati ozbiljno i posvećeno bave položajem žena i zaštitom njihovih prava.

Žene se u vremenu tranzicije, uspostavljanja tržišne ekonomije i teških uslova na tržištu rada ne snalaze dovoljno dobro, a tome doprinose i loša ekonomska situacija, ratovi devedesetih godina prošlog veka na prostorima bivše SFRJ, nedovoljna podrška od strane države i društva, neodgovarajuća aktivnost sindikata i neefikasno sprovođenje zakona.
Zbog svega toga može se zaključiti da prava žena predstavljaju posebno ugroženu kategoriju, kada je u pitanju zaštita ljudskih prava. Prozivanje i pozivanje na odgovornost državnih tela i državnih službenika, pogotovo tužilaca i sudija, veoma je važno za efikasno sprovođenje zakonodavstva u oblasti radnih odnosa. Uporedo sa tim bi trebalo stalno skretati pažnju samih žena na njihova ustavna i druga zagarantovana prava.

Sada kada u Srbiji imamo razne institucije i nevladine organizacije koje se bave ovim problemom, trebalo bi da se usaglašavamo sa evropskim standardima pre svega zbog unapređenja položaja žena, a ne samo zbog eventualnog ulaska naše zemlje u Evropsku uniju. Međutim te se promene u praksi sporo dešavaju, bez obzira što postoje razni pokušaji na institucionalnom nivou. Svakom normalnom je jasno da to ne može preko noći da se desi, ali zbog toga ne treba zatvarati oči pred stvarnošću i pravdati se da postoje institucije u državi nadležne za ove probleme, jer se uvek može postaviti pitanje ne samo njihove efikasnosti, nego i svrsishodnosti.

Kako sprečiti ovu i slične vrste diskriminacije? Na prvom mestu potrebno je informisati se i informisati druge o pravima žena, kao i o tome gde i kako ih je moguće ostvariti. Veoma je važno zalagati se za pozitivne promene u zakonodavstvu, kako bi se što delotvornije štitila ljudska prava ženske populacije.

Žene i muškarci zapravo treba da budu nejednaki samo onoliko koliko ih je priroda odvojila, čemu mi kao društvo u celini treba da težimo. Živimo u zemlji Srbiji u kojoj je diskriminacija raširena pojava u javnoj i u privatnoj sferi i u kojoj su česti slučajevi ispoljavanja rasizma, govora mržnje, ksenofobije, homofobije i drugih oblika diskriminacije, koji se nažalost još uvek ne samo tolerišu, nego i opravdavaju. I zato nam predstoje veliki napori u borbi protiv svih oblika diskriminacije, ako zaista želimo da razvijamo demokratsko, otvoreno i tolerantno društvo, koje poštuje ljudska prava i uvažava različitosti. Izgradnja antidiskriminacijskog zakonodavstva je samo prvi korak u tome, iza koga mora da usledi sveopšta antidiskriminacijska praksa.

Aleksandra Nikšić