Smatra se da su poslednje izmene zakona o izborima, koja se odnose na dodelu mandata po redosledu na izbornoj listi i većoj zastupljenosti žena veliki politički uspeh.

Nesumnjivo da se ovim izmenama postižu određeni rezultati, ali da li je baš sve tako kako se govori u političkim raspravama i stručnim natpisima.

Kritika upućena proceduri dodele mandata po predhodnom zakonu se zasnivala na činjenici da građani glasaju za kandidate kako su poređani na izbornoj listi, a kako kasnije mandat dobiju drugi kandidati, odnosno odstupa se od redosleda, kršila se njihova izborna volja.

S toga se najčešće kao pozitivan pomak ističe da je poštovanjem redosleda na listi pri dodeli mandata, sprečeno da se prekraja volja građana. Prvo pitanje koje dovodu u sumnju taj stav je da li građani kod glasanja po proporcionalnom sistemu za izborne liste pojedinih partija stvarno glasaju za ljude ili za partije. Građanima nije dostupan redosled kandidata na listama sve do samih izbora. O redosledu odlučuju političke partije i one nisu dužne da poštuju teritorijalnu zastupljenost, a ako to i čini teško da će moći svaki region dobiti poslanika, odnosno oni ispod 125 mesta mogu samo da se nadaju.

Naime, do god je izborna jedinica za poslanike država Srbija i do god se izborne liste kroje u partijama, i glasa za listu kao celinu, a ne za pojedince koji i ne stanuju pored nas, čak ni u našem regionu, tvrdnja da se dodelom mandata od strane političkih partija krši narodna volja, odnosno onemogućava teritorijalna zastupljenost i nije blizu istine.

Sa druge strane, političke partije će imati veliki problem da „namaknu“ kandidate koji će popunjavati drugu polovine liste jer ti kandidati unapred znaju da neće dobiti mandat i pristanak da budu na listi će biti zbog partijske discipline, a ne zato što su kandidati koji bi u svojoj sredini dobili glasove. I tu je najveći nedostatak redosleda u dodeli mandata. Političke partije neće moći da dodele mandat kandidatima koji su osvojili najviše glasova i zaslužili da dobiju mandat. Danas, iako su izbori po proporcionalnom sistemu, sve političke stranke sa izvesnom sigurnošću poznaju glasačko telo i imaju procenu očekivanih i osvojenih glasova tako da je lako utvrditi zaslugu određenog kandidata.

U ranije važećim propisima je bila obaveza političkih partija da na izbornoj listi obezbedi najmanje jednu četvrtinu kandidata žena, ali nije postojala obaveza da im se i dodeli mandat. Po novim, važećim propisima taj broj je povećan u korist žena i one dobijaju mandat prema redosledu na listi. Čisto matematički gledano može da se desi da na pet osvojenih mandata bude jedna žena ili na osam osvojenih mandata dve žene i tako dalje.

Međutim može se desiti da politička stranka ubedi ženu sa liste da da ostavku, ili može da se žena sa liste zaposli u državnoj upravi i da se preskoči „ženski“ mandat i dobije ga sledeći muški kandidat sa liste, jer nije zakonom predviđeno da na upražnjeno mesto dolazi sledeća žena, kao što je to propisano za slučajeve prestanka mandata određene partije u koaliciji sa drugom političkom strankom ili strankama.

U svakom slučaju treba pozdraviti samostalnost poslanika i odbornika, prvenstveno,u raspravi, tako da se gubi „jednoumlje“ koje je uobičajeno kod poslanika izabranih po proporcionalnom sistemu i gde je dovoljno da jedan i govori i glasa. Tako je samo potvrđeno da je previše skupo imati 250 poslanika, a desetak mišljenja.

Za stranke će ostati bojazan mogućeg otpadništva poslanika iz jata, ali i sam poslanik će biti svestan da ispadanjem iz gnezda može zauvek da zapečati svoju poslaničku karijeru kao nepouzdan.

Dr Zlata Lončar Ćetković
Predsednik Resornog odbora za zakonodavstvo, pravosuđe i lokalnu samoupravu